Old spice

Тих дана није мислила о њему. Живела је живот онако како је најбоље умела: ред посла, ред књижевности, ред свакаквих послова. Ретка књига ју је довела у омиљену библиотеку. Док је превртала по сигнатурама и отварала тешке фиоке, осетила је присуство духа. Осетиш. Кожа се најежи. Знала је. Преко пута је стајао он. Осмех и учтиво поздрављање. 

Дан ју је обиковао пропуштајући је кроз гвоздене руке стварности. Пристајала је на игру варајући на покеру. Шетала је и мислила о крајевима, о шалу Исидоре Данкан, о Ани Карењиној, зеленим пашњацима младости, млечним ноћима и сунчаним јутрима кад: он.

-Еј!       

-Еј! Други пут данас.

Приближио се и пољубио је у образ. Осетила је Armani code, а испод, тамо где га је љубила док је спавао, као подтекст Old spice. Све се вратило  и ударило је као бумеранг по средини чела, док је време пролетело, а они остали изгубљени у прошлости.

-Ту сам. Шта има ново?

-Све је по старом. Шта ти радиш?

-Радим, пишем магистарски. Све је исто, осим што планирам да се женим следеће године.

Да ли је то нестало ваздуха?

-Драго ми је због тебе. Морам да идем, истражујем нешто. Све најбоље.

Коракнула је и почела да плаче.

,,Ето, жени се. Знала сам да ће овај дан доћи али зар тако брзо? Зашто не ја? И зашто плачем? Одувек сам мислила...''

Сетила се Венчања мог најбољег пријатеља, мислила је о свадбеним песмама и обредима преласка, а заборавивши на светло на семафору. 
Баш тада, Светлана је поправљала руж. Журила је на састанак.

Туп звук.
Чуо је за сахрану, али није стигао. Морао је да ради. Чудно, али осетио је олакшање. Одлучио је да још данас запроси девојку.