Руски чај

   Боже, како је та жена била необична! Сећам се, као да је јуче било, како сам је упознао. Војвођанска зима, кошава вуче потезе бријачем на горе. Ходао сам и крварио, а мушко сам. Гунђао сам у себи нешто на рачун равнице, жалио за топлим крајевима и рачунао дане до маја. Ваздух бео, реже у плућима. Ударила је у мене када је излазила из продавнице. Гледао сам како се наранџе расипају по стакластом тротоару, сетио се Бранда, брк ми се насмејао, леви.  Наранџе и лимун жут су зграбили нови живот, плесали. Цикнула је, изговорила пригодне ствари које сам ја оћутао и чучнула да покупи несташне осмехе. Сагао сам се и ја, тако пристојност налаже, ова усвојена. Извињавала се и говорила о несналажљивости у овом свету. Насмешио ми се овог пута и десни брк. Погледао сам је и схватио да се преда мном не налази млада жена, како је деловала, већ бака у бунди. Да, бака. Ни дан данас не знам колико је имала година. Једном сам је питао док сам пио италијанску кафу, справљену у посебној справи, у њеном малом стану у центру, али је изврдала одговор. Болеле су је године, време које је прошло, стварност јер никако није могла да схвати да је већ старица, а не жена од четрдесетак година.

    Руке јој беху плавичасте јер је, каже, заборавила рукавице. Тада ми то беше чудно, али сада не би било. Заборављала је рукавице у сред јануара, полазила на пут без кишобрана, иако је падала киша, одлазила недељом ујутру на Најлон на ком је куповала шарене мараме и књиге на руском, свуда ишла пешице.

Носио сам кесу са лимуновима као да је то најприроднија ствар на свету и климао главом на њену причу о топлијим крајевима, Куби на коју жели да оде.

Када ме је питала да ли сам за чај, потврдно сам климнуо главом и истог тренутка прекорео себе, запитао се шта то радим. Касно, дугме је било притиснуто и ја се нађох у лифту. Неонка је пржила и под њом сам видео ћилим бора на њеном лицу, браон шаре на рукама. Само јој очи беху младалачке и живе. Пржиле су и оне.

Стан је био као она, светао, необичних боја. Очара ме топлина. Зидови жућкасти, огледала, слике. Пожелео сам, не знам зашто, да останем заувек. Као да ми је само тај део недостајао, јер мој стан беше момачки, празан, готово стерилан.

-Изволи седи.

Она је справљала руски чај, цитирала Берђајева.

Кошава је и даље бријала, а ја сам живео мај.

                                                                      ***

   Често сам одлазио код ње на руски чај, најчешће после напорног дана, викендом. Била ми је мајка, мада сам мајку имао. Живела је две улице од моје, и у последње две године ме редовно звала на ручкове, правила колаче које ми је паковала после мучних недељних сати, чак ме је и звала телефоном неколико пута недељно.

Касно је сада, мислио сам, док сам гледао њене сузне очи, али ништа нисам говорио. Загрлио бих је и пољубио у косу.

Грижа савести је најгоре осећање.

     Седео сам једном код ње, посматрао божуре које је посадила на тераси. Увек је била оригинална. Нисам могао да издржим, морао сам да се проспем.

-Знаш, имам тај породични комплекс.

-Како мислиш?

-Тако. Одувек сам сам. Она је била ту само као фигура, повлачила конце. Много сам патио. Патим и сада, тихо и повремено. Годинама сањам да се увијем у окер ћебе и запим поред неког. Да утонем у топлу воду.

-Несрећне мајке рађају несрећну децу, рекла је једноставно и пружила ми чашу.

   Мрзео сам је годинама. Била је неотесана, намрштена, прави силаџија. Он ју је томе научио, направио Франкештајна. Гледао сам како брише прашину у поноћ, слушао њен плач у соби. Викао је гласно и много.

Био је осми јун, смешкао сам се при помисли на распуст. Она је устала са масницом. Очи јој натекле.

-Зашто си се удала за њега, провалило је из мене.

-Био је најдуховитији. Засмејавао ме је три месеца. Сутрадан сам се покајала.

-Зашто се ниси вратила?

-Било ме је срамота.

И ту је био крај.

   Када сам следећи пут дошао на чај, сломљен и уморан, сачекало ме је окер ћебе. Окер су руже које јој носим. Сипам мало руског чаја у ону њену чашу и дуго гледам правилне ивице. 

Боже, како сам волео ту необичну жену!