Aнатомија компромиса

   Пролеће се згрушњавало у лето попут красте на нози девојчице која покушава да научи да вози бицикл. У оку стреле. Насмешила се, пала, гутала сузе и понос, обрисала пурпурни траг прашњавим прстима, који се стврднуо као стид, страх деце којa су синоћ кралa трешње.

Опет неко лето. Отворен прозор, а само линије допиру. Модро и зелено, ваздух трудан од благовести. Трепери и штипа за врат, очи, колено са ожиљком.

-Може кафа?

-Може.

  Климнула је главом и наставила да куца прстима по тастатури. Нокти бели, француски маникир, савршен, наизглед као овај посао, помислила је. Колегиница је прекину.

-Матићима смо израчунали промет. Све је прокњижено.

Беше то жена овог века. Стамена и отресита, безобразна на моменте, прагматична, сушта супротност колегинице са којом је, ево већ десет година, делила канцеларију, рецепте, понеку бригу.

-Нашла сам малу грешку у обрачуну. Исправила сам је.

То је била она. Тражила је грешке у обрачунима као онда када их је тражила у књигама, писменим задацима, на лицима мушкараца који су сипали комплименте, без трептаја. 

    Две колегинице повеле су разговор о билансима, порезу, олакшицама, приправницима, тог поподнева у канцеларији у улици Петефи Шандора број седам, на трећем спрату, у канцеларији број дванаест.

   Дан топао, касни пролећни. Прозор и даље отворен. Увек је седела поред, роварила по регистраторима. Истина: био је отворен, али ветар, као за инат неће ни да дуне, зањише завесу и охлади прсте, француски маникир и чело.

Пише, куца, устане, прошета, па опет седне да тражи грешку у дугачком низу бројева који су јој временом почели личити на најлепше стихове. Кафа се охладила. Рокови стисли, а прозор отворен и гледа на игралиште кад помериш завесу. 
    На клупи група тинејџера. Слушају Metallicu, Sad But True. Распустили косе, деле лименку пива и причају о музици, о чему би друго? Она седи и тражи грешку у предрачуну и почиње да сања вртове младости притиснуте бројевима. Сањари: стоји на улици у поцепаним фармерицама, у руци јој цигарета. Рокерица, дуга коса-све што вришти слобода.

Често је знала да каже: ,,Од свих ствари на свету, највише ми недостаје слобода. Оплакујем је у тишини.''

Погледала је себе: лагана хаљина, лакиране салонке, коса зачешљана, маникир. Зар? Као да је било јуче било када је вукла ранац, носила мајицу без прслучета, живела слободу, а слобода је болест од које не оздравиш никад. Наизглед је победиш, живиш по шаблонима, правиш компромисе, а компромисима краја нема, делиш научене осмехе.

,,Диван дан, што и Вама желим'', ову и сличне фразе просипаш као конфете. Дани иду. Назад не можеш, напред мораш.

-Добра ти је кафа, драга, прекинула ју је колегиница, као да јој је чула мисли. Познаје оно њено. Поглед сетан, меланхолија на трепавицама.

-Да. Него, гледам овај предрачун...