Пролеће се згрушњавало у лето попут красте на нози
девојчице која покушава да научи да вози бицикл. У оку стреле. Насмешила се, пала,
гутала сузе и понос, обрисала пурпурни траг прашњавим прстима, који се стврднуо
као стид, страх деце којa су синоћ кралa трешње.
Опет неко лето. Отворен прозор, а само линије допиру. Модро и зелено, ваздух трудан од благовести. Трепери и штипа за врат, очи,
колено са ожиљком.
-Може кафа?
-Може.
Климнула је главом и наставила да куца прстима по
тастатури. Нокти бели, француски маникир, савршен, наизглед као овај посао,
помислила је. Колегиница је прекину.
-Матићима смо израчунали промет. Све је прокњижено.
Беше то жена овог века. Стамена и отресита, безобразна
на моменте, прагматична, сушта супротност колегинице са којом је, ево већ
десет година, делила канцеларију, рецепте, понеку бригу.
-Нашла сам малу грешку у обрачуну. Исправила сам је.
То је била она. Тражила је грешке у обрачунима као
онда када их је тражила у књигама, писменим задацима, на лицима мушкараца који
су сипали комплименте, без трептаја.
Две колегинице повеле су разговор о
билансима, порезу, олакшицама, приправницима, тог поподнева у канцеларији у
улици Петефи Шандора број седам, на трећем спрату, у канцеларији број дванаест.
Дан топао, касни пролећни. Прозор и даље отворен. Увек
је седела поред, роварила по регистраторима. Истина: био је отворен, али
ветар, као за инат неће ни да дуне, зањише завесу и охлади прсте, француски
маникир и чело.
Пише, куца, устане, прошета, па опет седне да тражи
грешку у дугачком низу бројева који су јој временом почели личити на најлепше
стихове. Кафа се охладила. Рокови стисли, а прозор отворен и гледа
на игралиште кад помериш завесу.
На клупи група тинејџера. Слушају Metallicu, Sad But True. Распустили косе, деле лименку пива и причају о музици, о чему би друго? Она седи и тражи грешку у предрачуну и почиње да сања вртове младости притиснуте бројевима. Сањари: стоји на улици у поцепаним фармерицама, у руци јој цигарета. Рокерица, дуга коса-све што вришти слобода.
На клупи група тинејџера. Слушају Metallicu, Sad But True. Распустили косе, деле лименку пива и причају о музици, о чему би друго? Она седи и тражи грешку у предрачуну и почиње да сања вртове младости притиснуте бројевима. Сањари: стоји на улици у поцепаним фармерицама, у руци јој цигарета. Рокерица, дуга коса-све што вришти слобода.
Често је знала да каже: ,,Од свих ствари на свету,
највише ми недостаје слобода. Оплакујем је у тишини.''
Погледала је себе: лагана хаљина, лакиране салонке,
коса зачешљана, маникир. Зар? Као да је било јуче било када је вукла ранац,
носила мајицу без прслучета, живела слободу, а слобода је болест од које не
оздравиш никад. Наизглед је победиш, живиш по шаблонима, правиш компромисе, а
компромисима краја нема, делиш научене осмехе.
,,Диван дан, што и Вама желим'', ову и сличне фразе
просипаш као конфете. Дани иду. Назад не можеш, напред мораш.
-Добра ти је кафа, драга, прекинула ју је колегиница,
као да јој је чула мисли. Познаје оно њено. Поглед сетан, меланхолија на трепавицама.
-Да. Него, гледам овај предрачун...
Нема коментара:
Постави коментар