Азбучник односа

А почетак је обећавао.

Био је весео јун, Београд се расељавао.

Волела сам те дане, мислим да их је волео и он.

Гледао ме је, говорио о изворима, о еротском у народној поезији.

Добро, рекла сам на крају разговора и склопила очи.

Ђаво ти је после крив, савест је муцала. Ћути, рекла сам и стисла усне.

Е, то је тај осећај! Космичко, меко, зауставило ми је дах. Ах, рекла сам.

Желим те, шапнула сам и ставила руку на његово колено.

Зашто ово радиш, глас је био упоран. Ућути, вриснула сам.

И климнула сам главом, очима, телом. Радо бих видела Вашу библиотеку, чула сам себе.

Ја?! Идем испед њега. Гуско, дере се савест. Ућути већ једном, вичем.

Кафа? Може, кажем и гутам полице са књигама, и гутам њега. Мрмља да му се ово не дешава.

Лажов стари. Стан му мирише на жене. Откопчава ми кошуљу.

Љубав, еуфемизам за разне ствари.

Мммм, молим те још, шапућем. Држим руке изнад главе.

Не могу, каже. 

Ња, говорила је девојчица коју сам подучавала граматици.

Опет сам дисала хармонично.

Побогу! Лежи поред мене.

Руке му преко лица, таман да му не видим очи.

Срање, мислила сам и ћутала.

Тако лепо миришеш. Који је то парфем? Амани код, прихвата игру.

Ћурко, чујем је поново. Ма шта ти знаш, зарежала сам.

Ухватио је мој поглед. У реду је, говори.

Фали ми цигарета, кажем. Недостаје, мислиш. Тако је.

 Хаос, колико тога ми измиче, причам тек да убијем тишину.

Царе, мани граматику. Боље да радиш на другим стварима.

Часна реч, нећу више правити овакву грешку.

Џак успомена истрешен по нама. Већ виђено. Пушимо у тишини.

Шта даље?