Гробница за Данила Киша

Седам фрагмената заједничке приче

    Црне очи, коштан сјај, коврџава коса, цигарета и поглед, тај поглед. Гледам те као студенткиња, пуштам да се отвори мансарда. Гледаш ме са странице, онe нашe, великог формата. Заиста, извлаче високи сјај. 

   У измаглици суботњег јутра разазнајем слова Псалма 44: Јер се не уздам у лук свој, нити ће ми мач мој помоћи. Плаво је високо.

   Кућа ти је непознаница, кажу ,,негде овде.'' Башта, пепео. Узалуд гледам. Гледао си у њега. Кроз влати успомена избледело лице, наочари. Рани јади, прошлост са опорим мирисом тује. Тешки задах бола, пешчаник сивила. Она: додир свиле, прсти провучени кроз коврџе. Осмех је говорио да је у реду. Није било. По-етика беде, мислим.

   Спремао си се за писца. Час анатомије до бити, костију, последњег удаха. Ноћи и магле, отворен прозор, напољу он. Homo poeticus? Можда кап по кап настане нека нова Енциклопедија мртвих и неки будући читалац буде промишљао шта је то ,,писац хтео да каже, која је ,,идеја и поука'' одломка.

   Битна је доследност, мислим, горки талог искуства који се претаче из живота у литературу. Или се литература улива у њега?

  Писци исписују ,,тешке'' приче, ваљам речи по устима, док звоне звона са Успенске цркве. ,,Jа сам мислио озбиљно.'' Остају песме и препеви, лаута и ожиљци у великом складишту званом памћење.

  Varia. Само песме, али он се окреће, уједа, гризе и свети се као Електра. Гужвам ову моју косу. Никад коврџава. Како се пише печал? Читам оно што је записано у погледу.