Књижевност тренут(а)ка

-Да се ја питам, провела бих живот у пиџами. Љубичастој са цветићима. Писала бих ове своје приче и гледала кроз прозор у Гундулићевој парче неба и комшије које живе своје уређене животе, док пролазе годишња доба.
Међутим, не питам се, а стално сам у неким недоумицама. Каква иронија.

-Боли те уво, каже и наставља да премазује своје црвене нокте.

-Еј, како то причаш са мном? Немо'да те метнем у причу.

-Па метни. Ви писци сте ионако ћакнути. Ко Вам верује? Узимате фрагменте стварности, прекрајате их, слажете, одбацујете. И стално кукате.

-Кукамо јер Свијет је овај тиран тиранину...

-А камоли души благородној.

-Опа! Изгледа да знаш још понешто, не само да лакираш нокте.

-Ха. Ето, не прође ни два минута, а да нешто не цитирате. Боље би било да живите овај живот. Књиге нису живот за-па-мти-то.

-До-бро.

-Мада, кад размислим, и дељење речи на слогове...

-О, Боже! 

Престајем да причам и бацам поглед на град који који ћути обасјан светлошћу мојих очију овог јануарског поподнева док испијам чај са хм, пријатељицом, док напољу дува, хучи, реже.Мало бих цитирала одломак из Стражилова, али виша сила. Не бих да останем и без ове ,,пријатељице.''

-Кад не радим ове моје послове, напишем толико тога.

-Добра ти је ова реченица. Мислим да би тако требала да почнеш неку причу. Ипак сам ја књижевнин зналац.

-Можда и хоћу, кажем и  стављам је на крај приче. Књижевни талац, пре ће бити.

А једног дана, тог неименованог дана (волим да замишљам да је април или мај) речи ће се посложити у савршену обавештајну реченицу. Осврнућу се око себе и смејати се својим лудостима са почетка.

Марија, жена која чека.

-Је л' то, мајке ти, опет правиш ,,нацрт за нову причу?''

-Не. Дај тај лак 'вамо.