Увек сам се подсмевала наставницима који дају бесмислене теме за домаће, писмене задатке, као на пример: Јесен у мом крају, Моја породица, и незаобилазна Како сам провео летњи/зимски распут, али како то обично бива, судбина, та лепа и охола девојка са надоградњом и силиконима, воли да ме изазива. Пишем на табли: Опис зимског јутра и театрално изговарам: Децо, пишите.
Опис зимског јутра. Побогу, каква је то тема? Да сам макар записала Зимско јутро или Зима у мом крају, па да се утопим у клише, изругам се себи реченицом како сам постала иста као они које сам критиковала.Овако је топло-хладно.
Отворила сам очи. Већ месецима учим његове црте и резама исписујем стихове на његовим длановима. И стално, изнова и изнова, сећајући се неких пасуса, бојим се да сањам и да ово није један савршен матрикс. Протрљала сам чарне очи да би гледале. Он је и даље био ту, топао и бео.
У кухињи ме је дочекало посуђе од синоћ, устајао ваздух, трагови његови међу стварима, отисак усне замишљен на чаши. Можда ипак није сан? Напољу је зима, мислим и гледам кроз прозор. Опет она и каће више да прође? Не волим јануар, још мање зиму јер сваке године утонем у сан и пробудим се са поезијом и сунцем.
Да је ово домаћи/писмени задатак неког ученика, кроз тај исти прозор вејао би снег, пахуље би плесале најдивнији плес а деца правила Снешка Белића. Међутим, у мом ,,задатку'' видео се голи друм, прљав од бљузгавице, ретки пролазници обучени у тамно, и ружна зграда преко пута. Тај прозор такође је био помало тачкаст, а наратор рашчупан и бос, уместо насмејан и обучен за зимске играрије.
Он спава и сања места која волимо, далеке вртове и ветровито пролеће које долази, док свира џез и мирише кафа. Спуштам шољицу на сто.
-Добро јутро.
Плаво као талас који додирује стопала. Лето је.
-Наставнице, мислим да сте промашили тему.
Опис зимског јутра. Побогу, каква је то тема? Да сам макар записала Зимско јутро или Зима у мом крају, па да се утопим у клише, изругам се себи реченицом како сам постала иста као они које сам критиковала.Овако је топло-хладно.
Отворила сам очи. Већ месецима учим његове црте и резама исписујем стихове на његовим длановима. И стално, изнова и изнова, сећајући се неких пасуса, бојим се да сањам и да ово није један савршен матрикс. Протрљала сам чарне очи да би гледале. Он је и даље био ту, топао и бео.
У кухињи ме је дочекало посуђе од синоћ, устајао ваздух, трагови његови међу стварима, отисак усне замишљен на чаши. Можда ипак није сан? Напољу је зима, мислим и гледам кроз прозор. Опет она и каће више да прође? Не волим јануар, још мање зиму јер сваке године утонем у сан и пробудим се са поезијом и сунцем.
Да је ово домаћи/писмени задатак неког ученика, кроз тај исти прозор вејао би снег, пахуље би плесале најдивнији плес а деца правила Снешка Белића. Међутим, у мом ,,задатку'' видео се голи друм, прљав од бљузгавице, ретки пролазници обучени у тамно, и ружна зграда преко пута. Тај прозор такође је био помало тачкаст, а наратор рашчупан и бос, уместо насмејан и обучен за зимске играрије.
Он спава и сања места која волимо, далеке вртове и ветровито пролеће које долази, док свира џез и мирише кафа. Спуштам шољицу на сто.
-Добро јутро.
Плаво као талас који додирује стопала. Лето је.
Нема коментара:
Постави коментар