Имам нешто да ти кажем...

    Тог дана падао је снег. Бајковит зимски дан, написао је у поруци. Надам се да си поред прозора и да уживаш у овом плесу жеља, заноса и чежње. Send. Познат звук и зеленило које показује да је порука испливала на површину. За тренутак му је заиграо онај осмех у угловима, плавим очима, али се изгубио у тамном вилајету који доноси данашњи дан. Гледао је кроз прозор пахуље које су плесале, плесале...

   Вељка је упознао на првој години факултета. Леп у правом смислу те речи, а он збуњен, несвестан, неосвешћен, гледао је у њега раширених зеница, као у протагонисту романа који скупљају доконе погледе библиотекара, у јунаке песама чијих стихова не можемо да се сетимо.

Колегинице су прошле незапажено, и тај податак који је уочио једне мајске вечери, га је пренеразио, забринуо и збацио из седла у ком је тако дуго јахао.                                             

    Да л' је могуће, питао је себе и загледао се у угао собе, покушавајући да прочита палимсесте подсвести.

    Пре, пре је била Милица, девојка са кишом у погледу. Веза с њом, мирно море којим је бродио неколико година. Негде пред крај средње, у рано пролеће кад трава има укус наде, однео јој је свежањ љубичица и рекао да одлази.

-Опрости. Волим те, али не могу.

   Милица је ставила љубичице у вазу и наставила да седи у плавој фотељи коју је волела. Кишило је у очима боје сутона и он је лагано затворио врата пре провале облака.

   Не сећа се када је уочио да га Вељкове очи прате као да покушавају да проникну у његову бит, да испитају састав сржи и помилују дечака који плаче у мраку. 

  Након месеци очијукања, лоше прикивених жеља, целоноћних размишљања, скупио је храбрости и позвао га на кафу.

   -Радо, одговорио је весело и намигнуо му.

   Била је зима слична овој, сећа се, падао је снег а он,  он је заборавио рукавице. Погледао је његове црвене руке и узео их. Његове шаке биле су топле. Мирисао је на прашуму. Затворио је очи и полетео.

-Сада можемо на кафу, шапнуо је и ставио му руке под капут.

Климнуо је главом, нем, ошамућен и пошао у зимску ноћ. Жупчаник је ,,легао'' на место. Пет година касније стајали су испред златаре и планирали да оду у Шведску.

   Кофери су спаковани, живот је спакован. Смешило се неко боље сутра. Сутра. Данас је путовао у родни град на западу ове још увек земље, да каже мајци и оцу да он, њихов син јединац одлази у иностранство из ове страдије са својим партнером Вељком.

  Угледали су га на вратима и знали да се нешто дешава и да је то нешто крупно, јер зашто би он потегао чак из престонице без повода. 

   Пала је ноћ, пушило се јело из кухиње које је мајка, одувек домаћица, припремала. Отац је седео за столом, намргођен. Звецкало је посуће, тишина згуснула ваздух који је резао у плућима.

  -Имам нешто да ти кажем, почео је и рекао тих неколико реченица које је увежбавао готово цело путовање. Отац је спустио главу и ћутао.

   Тишину је прекинуо пуцањ. Резак. Онда још један. Жена је истрчала из кухиње и закукала.

   Снег је падао и даље. Зимска идила, помислио је. Права бајка, зимска, наша. Send to Marko. Зеленило.