Ево, ту је, сјакне ми мисао док пролазим поред дрвета.
Процветалог. Земља мирише на Корене. Плодна. Мирише и чека.
Мислим на Ивана Галеба. Увек он, увек у пролеће.
С
прољећа у нама ускрсавају сва наша минула прољећа. То су годови душе.
Жмиркам на сунцу као жена на камену, смешкам се
неодређено. Неко би помислио да сам луда, шта ли? А ја, ја сам само срећна што
је пролеће опет ту.
Суочавам се са самим собом. Сравњујем мој
живот са животом других људи...
Ја сам само срећна.
Тешко је писати добре приче кад си срећан. Тешко је
писати када си срећан. Тешко је писати.
Сјајне књиге настају из бола, туге, великих разочарења.
(Још једна тема за размишљање на пролетњем сунцу)
Писац је често у недоумици, страху. Хтео би да буде
срећан, а када се то догоди, његово дело трпи. Кад писац живи, његово дело чека
и обрнуто.
,,Наука није зец", рекла је старија колегиница младом
колеги који је дошао мамуран на научни скуп.
Истина, наука није зец. Није. Чека стрпљиво да дође
време за њу, а време иде. Иде и живот, размишљам, мада, ни тај живот није зец.
Исписујем последње редове овог покушаја приче.
Опет је пролеће − писац у кризи.
Савршен наслов.
Ето, наука није зец, живот није зец, приче су понекад
баук јер никад не знате где могу да вас одведу
Дороти реченице. Као на пример сада.
Хтела сам да пишем о пролећу, да напишем једну
емотивно − љубавну причу која тера сузе на очи домаћицама досељеним на
интернет, а написала сам причу о кризи писања. Кога још то занима?
Све у свему, ево, ни писање није зец, а богами, ни
пролеће.
Жмирим на младом прољетњем сунцу, и осјећам да
сад већ животу не треба тражити другог циља ни дубљег смисла.
Нема коментара:
Постави коментар