Цртица о старкама

    Тако смо их звали. Са отегнутим с, очима намештеним на понос. Старке, жаргонски назив за патике марке All Star, направљене бајковите 1917. године за кошаркаше, које су касније почели производити за плебс. Милиони људи широм овог света (нашег, не баш најбољег од свих светова), гази најпопуларнијим патикама по лишћу и трави. Гума и платно, а престиж. Универзум је пун парадокса. 

    Мислим како читалац ових редова седи негде далеко, чешка се по глави и замишља како виђа те патике о којима пише писац ове приче, канда блогер, на људима који шетају градом, раде у дисконту, на ногама комшинице преко пута...

   Баш те старке одувек су биле синоним за слободу, слободу у правом смислу речи, испреплетану са индивидуалношћу. Мислим о тачкастој слободи док се возим немим пределима и путујем далеко у нама. Гледам жуте старке на ногама девојке која разговара са пријатељицом, намешта косу и држи их на наслону седишта. Заинтригирана призором нагињем се да видим шта је на ногама оне која клима главом, кад: плаве старке. Логично јер сличан се сличном радује, говорила је једна, некад кул, професорица.

Девојке осећају поглед, окрећу се са подигнутим обрвама, знаком питања на челу.

,,Добре су Вам патике'', кажем истину да оправдам себе.

Лаки осмеси девојака, осмеси које не знају да то, преведено на мој језик, значи: ,,Добра вам је та слобода.''

Гледам још мало у њихове патике, лица и зејтињаве очи и осећам се као књижевни лик, кад долази оно њено.

   Сањам сан о слободи , требао би да гласи стих. Слобода као врхунац среће и привилегија. Кад мало размрдам ову главу, протресем памет коју не користим, закључим да је слобода заиста привилегија, која, као и све привилегије, временом престане да постоји.

Не тако давно, сећам се да сам и ја носила Старке, онда када сам била кул као она професорица. Најпре црно-беле, класичне,  затим црне полу-дубоке. Последњи пар као врисак слободе. Стајале су у остави, премештала сам их с места на место, са изговором да ћу их обути онда кад кренем, или можда кад... Оне су стрпљиво чекале и живеле тајним животом одбачених ствари. У налету спремања живота зграбила сам их за пертле и оставила испред контејнера. 

,,Мислим да је сада готово,'' наметнуо се закључак. Било је. Слобода у траговима, мислима и безазленим детаљима. Слушам како ми хвале роковник, причају о дужини косе и снижењима. У тим тренуцима ћутим.

   Стрељам погледом жуте Старке, и онда ми кроз главу проструји мисао: ,,Ко зна? Можда ипак једном успем да освојим ону кулу продату за ситне новце и лажна обећања.'' Склапам очи и тонем у сан.

Родољубље

   Седела сам на тераси и пушила. Пушио је и деда преко, а којим сам, повремено, најчешће ујутру, размењивала разумевајуће погледе пушача и људи који воле самоћу. Мислила сам о томе како је лето на измаку, о белим лептирима којих нема. Зашто, питала сам се. Можда су отишли на неки заслужени одмор, или су, као и већина, напустили овај брод који тоне. Али зар то не раде пацови, јавио се глас. Пацови и људи. Понекад му дође на исто, бар у једном филму из педесетих, у ком главна глумица своје ,,момке'' назива пацовима, док се смеши са екрана осмехом који обећава. Ко се још сећа ових филмова, лети мисао даље. Старији људи и ови као ја, заљубљени у идеале. Цигарета је догоревала, ја сам мислила како морам да престанем да пушим. Увек сам мислила.

    
   Између два дима, лоше прикривена нервоза. Степеништом су одјекнули кораци тешки, одлучни, мушки. Знала сам ко је. Ушао је без куцања, завалио се преко пута мене. Жвакали смо познате теме.

-Јесам ли ти причао причу о родољубљу, пита он.

-Ниси, али ако је прича фашистичка, нећу да је слушам.

-Није, каже он и почиње да прича оним наративним тоном као Петрија.

   
   -Било је то пре пет година. Упала ми је нека тезга, морао сам да радим фестивал у Данској. И одем у Данску. Међутим, време лоше. Kиша. Падала је свих дана фестивала. Било ми је досадно па сам причао са људима, иако волим да склопим очи и ћутим. Нећеш веровати колико су се ти исти људи одушевљавали када би чули да сам from Serbia and Montenegro. Зашто, никада ми неће бити јасно. Тако сам упознао и ту девојку. Звала се Гленда. Имала је сиве очи као магла изнад Авале. Гледала ме је и трепкала. Каже: дођи на журку. Хоћу, кажем ја.

Пристао сам јер ми је било досадно, хтео сам да да заборавим како ме у Србији чекају нерашчишћени рачуни са тадашњом девојком која се двоумила да ли да остане са мном. Чуј, пауза у вези? То не постоји.

Гледала ме је дуго, позвала на партију покера и дружење. Пристао сам. Падала је киша, био сам сам и морам ти признати, помало тужан. Једва сам чекао вече.

   Заиста, на реченом месту била је седељка, а десетак људи играло је покер у скидање. Чудно су ме погледали када сам питао да ли је Гленда ту. Нисмо чули ни за једну Гленду, добацио ми је момак без мајце, вероватно лош играч. Дивно, помислио сам. Покер у скидање и девојка која ме је испалила.

-Знаш, тешко одустајем, и помало сам и луд.

-Знам, кажем и палим нову цигарету.

  -Тако сам изашао напоље и почео да вичем њено име. Сипала је киша, глас се ломио о шаторе.

-Ја сам, викао је женски глас.

Пратио сам га и обрео се у шатору у којем су седеле две девојке, пиле пиво из флаше и смешкале се.

-Нисам та Гленда, али претпостављам да не замераш?

-Не, одмахнуо сам.

Рекла је да је студенткиња Академије уметности, да је дошла на фестивал да искулира.

-Одакле си, пита она мене и гледа ме, Боже мој, плавим очима, плавим као море на рубовима.

-From Serbia and Montenegro.

-Вау, каже она. 
Онај поглед дивљења.

Да, вау, овде. Шта је овим људима, прогањала ме је мисао.

Шапнула ми је да дођем касније, док отера другарицу. Климнуо сам главом.

  Заиста сам отишао касније, и она је стварно била сама.

-Имам времена до ујутру. Сутра ми стиже момак, рекла је једноставно.

Све сам разумео, и нисам хтео да чекам. Љубила се предобро...

У шатору је било хладно, киша је лупкала по крову, а она, она је већ скидала панталоне. Скинуо сам и ја моје. Њено бело рубље било је намирисано. Сетио сам се једне реченице из књиге...

  Врти кључевима.

-И шта је онда било, питам, и нервозно машем цигаретом (Питам се да ли сме да се пуши у причама?).

-Ништа. Убила ме поезија.

-А девојка, упорна сам.

-Девојка је преврнула очима, питала ме одакле сам оно беше. From Montenegro, рекао сам. И ово ти је, мила моја, најбоља прича о родољубљу. А сам ми дај једну цигарету.

Ух!

Михајлу Пантићу

     Ух, изустила сам када сам га видела тог дана. Пошао ми је у сусрет и раширио руке на где си ти мени. Звучало је италијански. Нагнула сам главу и пустила да ме загрли. Зар није чудно, мислила сам, грли ме он ту на раскршћу свих мојих путева? Мада, све је било чудно годинама, тако да сам слегла раменима, наслонила ухо на његове груди и ,,упала'' у облак доброг парфема.

    То исто ух изустила сам пре неколико година, када сам га видела, лепог у својој уобразиљи, како силази низ степенице. Процедио је једно ћао. Ћао, рекла сам. Ух је клизило низ кичму, зауставило се тамо у пределу стомака као звр.

Звр! Од тада је прошло неко време, истопило се, увукло у поре као вечерња шминка на лицу парти девојке. Живот између лектуре и коректуре. Научни скуп, испит, прича у часопису, досадни послови које сам радила механички, кратки послови у струци. Од редовних прихода имала сам довољно новца за своју независност. Слобода ме је увек скупо коштала. Мрљала сам по тањиру живота, издвајала најздравије делове и трпала их у гладна уста. Неколико веза у назнакама, што би рекли у потенцијалу, покоја симпатија које сам поредила са одломцима из књига. А оне, оне су се таложиле.

 Кажем да се селим. Преврће очима. 

-Опет?

Слежем раменима.

-Побогу, шта је ово?

-Књиге, говорим уз осмех.

-Зашто ниси нормална, пита ме пријатељ, високи момак са још вишим стандардима за жене.

-Што ти ниси нормалан, брецнем се.

Смејемо се док стиже сива кочија по нас.

-Ово је последњи пут, кунем се.

Одмахнуо је руком, као да каже знам ја тебе.

   И тако он. Трепћем на сунцу док га гледам, а сви стихови излазе из мојих књига и врте се око мене. Ух се растеже и иде, иде, клизи... Голица ме. Прича ми, све звучи италијански, и његов осмех, побогу, тако лепи зуби! Хватам га за руку и плешем...

   Мислила сам о причи о жени која прави изложбу и среће њега док сам слагала књиге за ову недељу. Досадан дан у још досаднијем граду. Срећом, ишла сам на посао поподне, те ми је остало јутро да се саберем.

Села сам поред прозора и жмиркала на сунцу кад је, како то обично бива, зазвонио телефон.

-Расположен сам за Нови Сад, каже он.

-Ја нисам. Где си?

-У твојој улици. Погледај.

Стварно-он. Сишла сам сивом кочијом, без даха и главе. Прича да је био у суседству, па је пожелео да ме види. Звала сам истог трена шефа и рекла да сам болесна.

Седимо ух и ја у његом изнајмљеном стану на пар дана, он петља у кухињи, ја поново читам неку досадну књигу.

  

Гледам га како сецка салату. Нож изгледа гротесно у његовим рукама.

-Леп си к'о Бог, мислим.

Он се смеши. Нема појма.

Смешкала бих се и ја да имам такве зубе., мислим и напипавам своју протезу.

-Је л' ваља та књига?

-Много је досадна. Не знам само како их изаберу. Све те награде... Постало је бесмислено.

-Мани се књига, каже једноставно. Пређи на живот, лепше је.

Смешкам се.

-Мислим да је време.

Какве  руке! Питам се колико је висок. 1, 85, најмање.

-Јесам ли ти причао причу о шпагетама?

-Ниси, кажем док га гледам како их цеди.

Прича, маше рукама, све време ме фиксирајући погледом.

-Ух се понавља док слушам његов глас. Видим га како лежи, оцртавају се мишићи, фудбалерске ноге, лепа стопала, мушка рамена. Још кад бих имала храбрости да устанем са ове столице и шапнем му на уво макар делић овога. Ух се њише у грчевитом ритму, знојим се, осећам како ми бутине вибрирају, утроба се грчи у доњем делу стомака. Дрхтим.

-Е, мала, каже он. Дођи да једеш.