Aнатомија компромиса

   Пролеће се згрушњавало у лето попут красте на нози девојчице која покушава да научи да вози бицикл. У оку стреле. Насмешила се, пала, гутала сузе и понос, обрисала пурпурни траг прашњавим прстима, који се стврднуо као стид, страх деце којa су синоћ кралa трешње.

Опет неко лето. Отворен прозор, а само линије допиру. Модро и зелено, ваздух трудан од благовести. Трепери и штипа за врат, очи, колено са ожиљком.

-Може кафа?

-Може.

  Климнула је главом и наставила да куца прстима по тастатури. Нокти бели, француски маникир, савршен, наизглед као овај посао, помислила је. Колегиница је прекину.

-Матићима смо израчунали промет. Све је прокњижено.

Беше то жена овог века. Стамена и отресита, безобразна на моменте, прагматична, сушта супротност колегинице са којом је, ево већ десет година, делила канцеларију, рецепте, понеку бригу.

-Нашла сам малу грешку у обрачуну. Исправила сам је.

То је била она. Тражила је грешке у обрачунима као онда када их је тражила у књигама, писменим задацима, на лицима мушкараца који су сипали комплименте, без трептаја. 

    Две колегинице повеле су разговор о билансима, порезу, олакшицама, приправницима, тог поподнева у канцеларији у улици Петефи Шандора број седам, на трећем спрату, у канцеларији број дванаест.

   Дан топао, касни пролећни. Прозор и даље отворен. Увек је седела поред, роварила по регистраторима. Истина: био је отворен, али ветар, као за инат неће ни да дуне, зањише завесу и охлади прсте, француски маникир и чело.

Пише, куца, устане, прошета, па опет седне да тражи грешку у дугачком низу бројева који су јој временом почели личити на најлепше стихове. Кафа се охладила. Рокови стисли, а прозор отворен и гледа на игралиште кад помериш завесу. 
    На клупи група тинејџера. Слушају Metallicu, Sad But True. Распустили косе, деле лименку пива и причају о музици, о чему би друго? Она седи и тражи грешку у предрачуну и почиње да сања вртове младости притиснуте бројевима. Сањари: стоји на улици у поцепаним фармерицама, у руци јој цигарета. Рокерица, дуга коса-све што вришти слобода.

Често је знала да каже: ,,Од свих ствари на свету, највише ми недостаје слобода. Оплакујем је у тишини.''

Погледала је себе: лагана хаљина, лакиране салонке, коса зачешљана, маникир. Зар? Као да је било јуче било када је вукла ранац, носила мајицу без прслучета, живела слободу, а слобода је болест од које не оздравиш никад. Наизглед је победиш, живиш по шаблонима, правиш компромисе, а компромисима краја нема, делиш научене осмехе.

,,Диван дан, што и Вама желим'', ову и сличне фразе просипаш као конфете. Дани иду. Назад не можеш, напред мораш.

-Добра ти је кафа, драга, прекинула ју је колегиница, као да јој је чула мисли. Познаје оно њено. Поглед сетан, меланхолија на трепавицама.

-Да. Него, гледам овај предрачун...

Руски чај

   Боже, како је та жена била необична! Сећам се, као да је јуче било, како сам је упознао. Војвођанска зима, кошава вуче потезе бријачем на горе. Ходао сам и крварио, а мушко сам. Гунђао сам у себи нешто на рачун равнице, жалио за топлим крајевима и рачунао дане до маја. Ваздух бео, реже у плућима. Ударила је у мене када је излазила из продавнице. Гледао сам како се наранџе расипају по стакластом тротоару, сетио се Бранда, брк ми се насмејао, леви.  Наранџе и лимун жут су зграбили нови живот, плесали. Цикнула је, изговорила пригодне ствари које сам ја оћутао и чучнула да покупи несташне осмехе. Сагао сам се и ја, тако пристојност налаже, ова усвојена. Извињавала се и говорила о несналажљивости у овом свету. Насмешио ми се овог пута и десни брк. Погледао сам је и схватио да се преда мном не налази млада жена, како је деловала, већ бака у бунди. Да, бака. Ни дан данас не знам колико је имала година. Једном сам је питао док сам пио италијанску кафу, справљену у посебној справи, у њеном малом стану у центру, али је изврдала одговор. Болеле су је године, време које је прошло, стварност јер никако није могла да схвати да је већ старица, а не жена од четрдесетак година.

    Руке јој беху плавичасте јер је, каже, заборавила рукавице. Тада ми то беше чудно, али сада не би било. Заборављала је рукавице у сред јануара, полазила на пут без кишобрана, иако је падала киша, одлазила недељом ујутру на Најлон на ком је куповала шарене мараме и књиге на руском, свуда ишла пешице.

Носио сам кесу са лимуновима као да је то најприроднија ствар на свету и климао главом на њену причу о топлијим крајевима, Куби на коју жели да оде.

Када ме је питала да ли сам за чај, потврдно сам климнуо главом и истог тренутка прекорео себе, запитао се шта то радим. Касно, дугме је било притиснуто и ја се нађох у лифту. Неонка је пржила и под њом сам видео ћилим бора на њеном лицу, браон шаре на рукама. Само јој очи беху младалачке и живе. Пржиле су и оне.

Стан је био као она, светао, необичних боја. Очара ме топлина. Зидови жућкасти, огледала, слике. Пожелео сам, не знам зашто, да останем заувек. Као да ми је само тај део недостајао, јер мој стан беше момачки, празан, готово стерилан.

-Изволи седи.

Она је справљала руски чај, цитирала Берђајева.

Кошава је и даље бријала, а ја сам живео мај.

                                                                      ***

   Често сам одлазио код ње на руски чај, најчешће после напорног дана, викендом. Била ми је мајка, мада сам мајку имао. Живела је две улице од моје, и у последње две године ме редовно звала на ручкове, правила колаче које ми је паковала после мучних недељних сати, чак ме је и звала телефоном неколико пута недељно.

Касно је сада, мислио сам, док сам гледао њене сузне очи, али ништа нисам говорио. Загрлио бих је и пољубио у косу.

Грижа савести је најгоре осећање.

     Седео сам једном код ње, посматрао божуре које је посадила на тераси. Увек је била оригинална. Нисам могао да издржим, морао сам да се проспем.

-Знаш, имам тај породични комплекс.

-Како мислиш?

-Тако. Одувек сам сам. Она је била ту само као фигура, повлачила конце. Много сам патио. Патим и сада, тихо и повремено. Годинама сањам да се увијем у окер ћебе и запим поред неког. Да утонем у топлу воду.

-Несрећне мајке рађају несрећну децу, рекла је једноставно и пружила ми чашу.

   Мрзео сам је годинама. Била је неотесана, намрштена, прави силаџија. Он ју је томе научио, направио Франкештајна. Гледао сам како брише прашину у поноћ, слушао њен плач у соби. Викао је гласно и много.

Био је осми јун, смешкао сам се при помисли на распуст. Она је устала са масницом. Очи јој натекле.

-Зашто си се удала за њега, провалило је из мене.

-Био је најдуховитији. Засмејавао ме је три месеца. Сутрадан сам се покајала.

-Зашто се ниси вратила?

-Било ме је срамота.

И ту је био крај.

   Када сам следећи пут дошао на чај, сломљен и уморан, сачекало ме је окер ћебе. Окер су руже које јој носим. Сипам мало руског чаја у ону њену чашу и дуго гледам правилне ивице. 

Боже, како сам волео ту необичну жену!

Madeleine

Знао сам да ме вара. Последњих годину дана долазила је са посла касније, изговарајући се да је имала много папирологије, тражећи оправдања у Кафки.

-Сада знам зашто се бојао бирократије, рекла би и пожурила да уђе у спаваћу собу. 

Онда се чуо туш и тихо певушење Someone like you.

Изашла би у цветном огртачу, мокре косе на врату, причала о позитивном вредновању, приповеци Човек који је јео своју смрт, тврдећи како она једе свој живот у кабинету. Помиловала би ме по руци, мерила стопалима зелени тепих и затворала се у радну собу у којој је, наводно, спремала предавања. Одједном су јој студенти постали битни, сукње мало краће, тек да се виде колена још младалачка, пуна, иако је прешла четрдесету. 

   Знао сам јер је увече читала Цветајеву у кревету, поезију, што није чинила годинама.

Као десна и лева рука

Твоја је душа мојој души блиска

  Знао сам. Груди су јој мирисале на цвет јасмина, као онда када сам  је сусретао у ходнику трошног здања факултета. Читала је изабрана дела Марине Цветајеве.

-Ти си чиста поезија! Теби ћу писати песме, и због тебе ћу причати студентима о њима.

Насмејала се, нехајно склонила љубичасти шал на страну и рекла:

-Држим те за реч.

Мирисао је јасмин испод беле кошуље, и ја сам се заклео да ћу тој жени посветити најлепше строфе свог живота.

   Гледам је како шета ходником у шареном огртачу и не могу да је мрзим, да је осуђујем, да јој замерам. Размишљам: чак се не осећам изданим. Знао сам ток јер сам ја њу одабрао, а она је пристала јер је волела књиге и разговоре о њима, одласке у библиотеке, на симпозијуме. Кад боље размислим: волео сам само књижевност и њу. Истина, прво ми је било на првом месту. Тако сам веровао јер сам мислио да књижевност може променити човека, да ће спасити његову душу, да обликује стварност, да не умире, већ да је напротив увек и свуда присутна. 

Како су пролазиле године, некако су нам се теме промениле, и ми смо почели да разговарамо о политици и храни. Тако смо атрофирали. Нисмо имали деце, ваљда нам се није дало. Она је цео свој живот подредила прози, ја поезији.

   Вече се мрешкало у зеленој чаши. Грмело је. Разбацао сам књиге Марине Цветајеве, окретао странице и узалуд покушавао да је схватим. Никад нисам. Њена врата су ми остала заступљена, а она-вечита тајна. Узалуд сам ишчитавао строфе, гледао биографију, повлачио паралеле.

Мислио сам о пролазности, присећао се Дисових стихова. Чудно, не волим Диса, размишљао сам. Пандуровић, то је већ поезија.

Врата су се лагано одшкринула. Стајала је у довратку и ћутала. Ћутао сам и ја.

-Грми.

Гледала је у стопала.

Говорио сам јој како је младост сама по себи лепа. Цитирао сам Десанку Максимовић јер је увек била песникиња младих. Ћутала је и даље. Причао сам јој како сам се само једном заљубио и то у слова, у риме, белину папира, у књижевност која живи на папиру, и у збиљи. Тврдио сам да су остале ствари  пролазне, чак и она. Лагао сам много и тешко, тек тада сам схватио. Гледала ме је модрим очима у којим беше равнодушност. Желела је да побегне. Срна у кавезу. Уздахнуо сам, отворио фиоку и пружио јој кључ.

-Толстојева 21. Да имамо мир.

Климнула је главом и изашла. 

Нетко беше Страхињићу Бане

Отишла је са једним кофером. Њене књиге су ме гледале и питале се где су они немирни прсти који листају месо текста и миришу на чоколаду. Ћутао сам мудро и стајао у банци сваког петог у месецу.

   Дани су падали по мени. Стихови Илића, Христића, понекад Лалић. Зима се угнездила и ћутала. Ћутао сам и ја. Био сам неми посматрач свог живота.

Чекао сам, знајући да ће доћи и тај дан. У реду у банци, чекајући да платим кирију, чуо сам како жена испред мене не уме да се потпише. Само крст, тврди. А можда је крст довољан, можда ће је он спасити. Да ли ће књижевност спасити моју душу? Не знам, по први пут. Сумња ме је мучила. Да ли је све овако требало? Педесет ми је година, ружно доба. 

Мисли су ми кључале, глава је расла, и одједном: мирис јасмина. Погледао сам поред. На кожи њен потпис. Леп, двадесетак година, очи боје кавијара.Уздахнуо сам.

-Волите ли Пруста? Она га јако воли.

Досетио се и побледео.

-Читајте га.

Климнуо је главом.

Изгледа да књижевност умире под притиском стварности.