Опис зимског јутра

    Увек сам се подсмевала наставницима који дају бесмислене теме за домаће, писмене задатке, као на пример: Јесен у мом крају, Моја породица, и незаобилазна Како сам провео летњи/зимски распут, али како то обично бива, судбина, та лепа и охола девојка са надоградњом и силиконима, воли да ме изазива. Пишем на табли: Опис зимског јутра и театрално изговарам: Децо, пишите.

    Опис зимског јутра. Побогу, каква је то тема? Да сам макар записала Зимско јутро или Зима у мом крају, па да се утопим у клише, изругам се себи реченицом како сам постала иста као они које сам критиковала.Овако је топло-хладно.

    Отворила сам очи. Већ месецима учим његове црте и резама исписујем стихове на његовим длановима. И стално, изнова и изнова, сећајући се неких пасуса, бојим се да сањам и да ово није један савршен матрикс. Протрљала сам чарне очи да би гледале. Он је и даље био ту, топао и бео.

  У кухињи ме је дочекало посуђе од синоћ, устајао ваздух, трагови његови међу стварима, отисак усне замишљен на чаши. Можда ипак није сан? Напољу је зима, мислим и гледам кроз прозор. Опет она и каће више да прође? Не волим јануар, још мање зиму јер сваке године утонем у сан и пробудим се са поезијом и сунцем.

  Да је ово домаћи/писмени задатак неког ученика, кроз тај исти прозор вејао би снег, пахуље би плесале најдивнији плес а деца правила Снешка Белића. Међутим, у мом ,,задатку'' видео се голи друм, прљав од бљузгавице, ретки пролазници обучени у тамно, и ружна зграда преко пута. Тај прозор такође је био помало тачкаст, а наратор рашчупан и бос, уместо насмејан и обучен за зимске играрије.

   Он спава и сања места која волимо, далеке вртове и ветровито пролеће које долази, док свира џез и мирише кафа. Спуштам шољицу на сто.
-Добро јутро.
Плаво као талас који додирује стопала. Лето је.

-Наставнице, мислим да сте промашили тему.

   

Књижевност тренут(а)ка

-Да се ја питам, провела бих живот у пиџами. Љубичастој са цветићима. Писала бих ове своје приче и гледала кроз прозор у Гундулићевој парче неба и комшије које живе своје уређене животе, док пролазе годишња доба.
Међутим, не питам се, а стално сам у неким недоумицама. Каква иронија.

-Боли те уво, каже и наставља да премазује своје црвене нокте.

-Еј, како то причаш са мном? Немо'да те метнем у причу.

-Па метни. Ви писци сте ионако ћакнути. Ко Вам верује? Узимате фрагменте стварности, прекрајате их, слажете, одбацујете. И стално кукате.

-Кукамо јер Свијет је овај тиран тиранину...

-А камоли души благородној.

-Опа! Изгледа да знаш још понешто, не само да лакираш нокте.

-Ха. Ето, не прође ни два минута, а да нешто не цитирате. Боље би било да живите овај живот. Књиге нису живот за-па-мти-то.

-До-бро.

-Мада, кад размислим, и дељење речи на слогове...

-О, Боже! 

Престајем да причам и бацам поглед на град који који ћути обасјан светлошћу мојих очију овог јануарског поподнева док испијам чај са хм, пријатељицом, док напољу дува, хучи, реже.Мало бих цитирала одломак из Стражилова, али виша сила. Не бих да останем и без ове ,,пријатељице.''

-Кад не радим ове моје послове, напишем толико тога.

-Добра ти је ова реченица. Мислим да би тако требала да почнеш неку причу. Ипак сам ја књижевнин зналац.

-Можда и хоћу, кажем и  стављам је на крај приче. Књижевни талац, пре ће бити.

А једног дана, тог неименованог дана (волим да замишљам да је април или мај) речи ће се посложити у савршену обавештајну реченицу. Осврнућу се око себе и смејати се својим лудостима са почетка.

Марија, жена која чека.

-Је л' то, мајке ти, опет правиш ,,нацрт за нову причу?''

-Не. Дај тај лак 'вамо.

Цитати, једна прича

    У језеру људи, излишних говора и превазиђених песмица, мозгала сам о смисловима, питала се да ли тако може да се каже и после кратког рада вијуга одбацила ову необичну реч. Ето, пустила сам да је вода носи у заборав као много шта, као сухомразицу, реч коју је и она одбацила, заменивши је новом и модерном. Живимо у временима сасвим тужним.

   Окретала сам странице нотеса, мирис папира који волим,

са којим се дружим годинама, као што слушам вековима неосвоване мотивационе говоре на нонсенс прославама, као што је ова на којој сам се задесила. Асоцијације су то, кажем полугласно и призивам њега чијих руку не могу да се сетим. Само глас и поједине сентенце. Изгледа да је вода прошла.

   Љубичасто цвеће на прозору, неко боље време. Искричави бројеви, позив који не мења ништа.

-Знате, жене су чудо. Све примете, али се праве да не примећују. Необично.

   Једном сам гостовао на телевизији. Говорио сам о Вуку. Ту је била и једна естрадна звезда коју су медији прогонили, блатили и пунили листове жуте штампе. Велики деколте, кратка сукња и њено раскалашно понашање засенили су мој надахнути говор о реформатору. Гледао сам је и нисам се љутио. Видео сам њен очај, страх. Видео сам је.

У једном тренутку ме је замолила за плес. Плесао сам, а она је тако лепо мирисала, као јутро у ружичњаку. Најзад, само је тај плес остао упамћен код комшија и познаника, па су ме данима прозивали како сам, Боже мој, плесао и уживао у њеном друштву. 

  Време неумитно пролази. Често, све чешће ми се дешава да станем, погледам се и помислим: Зар сам то ја? Одакле ми ове руке, ово лице?

Пролази, драга моја, запамтите.

  Срео сам је након неколико месеци, замислите, на улици. Наизглед срећна, утегнута, лака, у краткој бунди са откопчаним дугмићима кошуље. Погледала је у мене. Није ме препознала. Искрено, нисам ни очекивао да се сети старог професора са којим је једном плесала. Приближио сам се, загледао се у њено лице и рекао:

-Предивно миришете. Као ружа из Песме над песмама.

Погледала ме је, овог пута заиста, поцрвенела и закопчала два дугмета на кошуљи.

Зелено је сјакнуло, наставио сам да ходам са својим демонима. Нисам желео да јој се представим јер бих тада био као моје комшије, као сви они који су писали о њој, звали је у емисије да би је гурали у глиб.

  Да, такве су Вам жене, драга моја. Праве речи их подигну из муља, од припросте жене направе праву. Само је питање става и одабира речи.

Ето, ово можете искористити као грађу за неку од Ваших прича, каже и нестаје у маси безличних лица, речи које се стапају у безбојну масу загушљивог предвечерја.

Окрећем странице које миришу на ново, на самоћу и чисто на једној бесмисленој прослави и мислим о томе како је на почетку све могуће. Окрећем нови лист и записујем...

Идеално место за радњу прича

   Једном, не тако давно, али опет довољно далеко кад погледаш преко моста који спаја оно што јесмо и оно што смо били, девојка са тек положеним испитом и везом у нестајању, доселила се у забачену улицу близу центра. Стан је имао фиксни телефон (Побогу!), боју бескрајног зимског крајолика, а мирисао је на тишину која уследи после изречених увреда. 

   

   Неколико година касније, девојка са тек положеним испитима и везом у настајању, седећи поред прозора у највећој улици ту одма', близу центра, покушава да опише идеално место (у овом случају места) за радњу својих прича које исписује у паузама украденог времена од живота и стварности, и спушта их у чамце једним кликом. 

 

   Све приче сместила бих баш у тај крај, довољно удаљен од градске вреве, идеално место за гледње кроз прозор и кокетирање са плаветнилом, а довољно близу да, кад пожелиш,  будеш у маси безличних лица. 
Јунаци њених прича шетају улицом чије се име везује за митску, давно обећану земљу око које се води борба месецима, годинама, вековима, и најомраженију резолуцију, свратили у кафић шаралачког имена на нес, топли немућени и продужену без млека. Конобарица са кратком косом, охола у својој лепоти као Фата Авдагина, зрна кафе у столу, нека добра музика.

  Често би долазили у број 42 да се огреју на огњишту, правом и врелом. +1 можда није лоша комбинација, каже она. Жути мачак са карактером, трагови присуства у стану, тинејџер са бубуљицама и жене које разбијају предрасуде. Ово је чист панк, рекла би уз осмех.

   Јунаци њених прича, суботом ујутру иду на пијацу на којој се више од века продају и друге ствари, не само риба, да пазаре парадајз и козији сир. Мало би се зачудили када би видели продавачицу која подсећа на извесну блогерку. Хм, чудно, слегли би раменима и продужили даље.

  Она би недељом устајала рано, облачила дугачку сукњу и кретала у цркву коју гледа са прозора, док је он остајао у кревету, сањив и леп. Волела је да гледа капљице зноја које му се таложе испод очију из којих је избијао пламен на ком се грејала у сухомразничним данима. 

Враћала би се око пола једанаест, скинула сукњу и увукла се у кревет. Миришеш на тамјан, рекао би и пољубио је иза уха.

  Јунаци њених причица, они старовремени, за ручак су поручивали шарана у ресторану имена превозног средства, баш оног из Евгенија Оњегина и кафанских песама. Госпође са плавим шеширима жениле су синове баш у том ресторану. Звуци тамбуре и бермет. Равница, каже жена у строго скројеном оделу загасите боје и преврће очима.

  Морам да те проведем најужом улицом, каже и узима га за руку. Јесење поподне се смеши, а најужа пушта да је премере корацима. Постоји и једна са највишом надморском висином. Прича како је баш ту живео песник ведрих стихова и тужне судбине.

Идемо на вињак, у ону твоју кафану. Најлеше годишње доба, кажеш?

  Јунаци њених прича живе заробљени између жеља и стварности, на међи снова и збиље, живота и ,,живота'', на маргинама главног простора, обитавају на граници после које престају гримасе и јава добија златасте примесе. Јунаци њене приче, исписују слова на пергаменту, као палимсест и куцају на тастатури напамет научено искуство. 

Јунаци њених прича чекају да дође пролеће.