Један дијалог са Кери

 Драга Кери,

увек сам веровала у сродне душе, у ону причу о јабуци, веровање да за свакога постоји особа која је твоја половина, за којом трагаш и када је коначно нађеш, чуваш је у недрима као воће раздора. И ја сам, као и ти,  веровала у бајке, а онда сам одрасла и заменила бајке класицима, поезијом.

Истина је да смо сви ми у потрази. Понекад скренемо са пута, понекад се уморимо. Сећам се да је Шарлот у једној епизоди изговорила: ,,Где је? Излазим од петнаесте. Уморна сам. Где је?'' а ти, позната колумнисткиња са којом волим да се поредим док пишем на свом лаптопу, написала си чланак о сродним душама тврдећи да је твоја сродна душа, односно да су твоје  сродне душе, твоје другарице. Дуго сам размишљала о томе.

Недавно сам изашла на један добар, али нажалост, туђ судар. Нашла сам се у троуглу који ми се није допао. Сетила сам те се, насмешила се и написала му поруку:

-Хм.

-Шта те мучи?

И тако већ дванаесет година. Многи имају своју групу за подршку, а моја група је једна особа: он. Дуго сам размишљала о томе. Наиђу свакакви периоди у животу: тешки раскиди, трагедије, губици, разочарења...Недавно сам поделила на једној друштевеној мрежи следећу мисао: ,,Какве цимерке, момци, родбина, најбољем другу пошаљем два слова и он зна колико је сати.'' Заиста је тако.

Једне вечери сам му (ноћи су ипак најтеже, како Балашевић каза, дан се смува, а ноћ богами тешко) писала о томе, помало о усамљености, мало о Андрићу, провукла и Црњанског (досадна сам, знам). Стигао ми је следећи одговор, који ме је раставио:

,,Док сам ја жив никад нећеш бити сама.''

Тада ми је синуло. Добро, није баш испало онако како сам замишљала, али душа је душа и то сродна. То значи да је испало савршено.

Тако седим овог прокључалог дана, жваћем овај живот у великим комадима док врапци цвркућу, а кроз наранџасте завесе се пробија лепота јутра, лепог као загрљај и промишљам о сродној души коју сам пронашла пре много, много година. Ето, отишла сам корак даље него ти:  једна је. Слава пријатељству!

Лилит

Весна је била добра супруга. Волела га је. Кошуље које му је прала су дивно мирисале и биле су тако брижљиво опеглане. Њихов син увек обучен у љупка плава одела, чисте косе. Ручак га је чекао спремљен, кућа беспрекорно чиста. Водити љубав са њом било је лепо, некако угодно. Никада га није наљутила, никад изговорила ружну реч, опсовала, чак ни током вођења љубави. Волео ју је на неки начин. Волео је њену смиреност, педантност, њену ћутљиву природу. Увече, када би заспала гледајући тв, узимао је телефон и слао смс поруке њој. Тако је било и те вечери. 
Виђали су се неколико пута месечно, увек на другим местима. Понекад је одлазио у њен стан који је мирисао на глину. Одећа јој је била разбацана, фрижидер празан. Скидала је зелени кимоно испод ког није имала ништа и узимала га на душеку који је лежао на поду. Знала је да му у сред недеље, док је на састанку, пошаље поруку: ,,Јебала бих те.''  Он би се извињавао, лажући да му је син болестан и журио да се види са њом. Једном га је сачекала испред кафића у ком је седео са кумом, и ту, на паркингу, на још топлој хауби нечијег аутомобила га узела. Следећи пут га је, иако је рекао да га не зове викендом, позвала на кафу. Седели су у малом, ушушканом кафићу, а она је одједном раширила ноге и рекла: ,,Задовољи ме.'' Са ове дистанце, себи је био смешан, он, власник фирме, муж и отац,  како дрхти међу ногама квази вајарке али у том тренутку је померио сто, задигао љубичасту хаљину и спустио усне доле.

-Та жена је ђаво, често је мислио.

Упознао ју је на једној изложби. Носила је тексас шорц и чизме на пертлање у сред јуна. Било му је то чудно. Стајао је испред извајаних нагих тела мушкарца и жене који су општили, када му је пришла. Држала је у једној руци чашу пива, у другој упаљену цигарету.

-Добро вече. Имате ли упаљач?

Насмејао се.

-Питам за себе, наставила је она.

Шокирала га је њена отвореност. Није могао да поверује. Разменили су неколико реченица, она га је стисла за гузу и шапнула:

-Да ли си икада био јебан?

Осврнуо се да провери да ли га неко гледа, и ни сам не зна како, већ следећег момента у хаустору јој је лизао чизму. 
Једном се појавила у његовој фирми у црном мантилу и бордо ципелама и од његове секретарице затражила састанак. Кад је чуо ко га тражи, брже-боље ју је примио. Лежерно је скинула мантил. Била је гола. Гурнула га је на сто, срушила рачунар и узела га. Вриштала је док је свршавала. Кад је изашла, он је позвао секретарицу и замолио је да ово чува у тајности. Климнула је главом. Од тога дана, стално јој је куповао ситнице, тиме њено ћутање, а повремено јој је давао слободан дан.

Покушавао је да је остави. Гризла га је савест. Враћао би се кући, играо се са сином, водио љубав са Весном и клео се да ће је оставити. Она као да је знала, већ сутрадан би се јавила и курвањским гласом рекла: ,,Немам ништа на себи. Реци шта би ми радио.'' Заказала би му састанак у парку, задигла сукњу, задовољила га у ауту док су се возали градом, завукла се испод стола у ресторану, терала га да је опслужи у лифту неке зграде.

Враћао се кући исцрпљен, уморан од двоструког живота. Весна није слутила ништа. Гледала га је својим крупним, зеленим очима, смешила се и говорила:

-Мили, опеглала сам ти кошуљу за сутра. Идем у кревет.

Водили би љубав, она је тихо јецала и исто тако свршавала у тишини.

Послао јој је поруку да жели да се виде сутра, размишљајући о њеном заносном телу, слатком дупенцету и укусу њеног међуножја. Оставио је телефон мислећи о сутрашњем дану. Увукао се у кревет у ком је Весна већ лежала. Загрлио ју је и привукао себи.

Окренула се, погледала га и рекла:

-Јебала бих те.

Old spice

Тих дана није мислила о њему. Живела је живот онако како је најбоље умела: ред посла, ред књижевности, ред свакаквих послова. Ретка књига ју је довела у омиљену библиотеку. Док је превртала по сигнатурама и отварала тешке фиоке, осетила је присуство духа. Осетиш. Кожа се најежи. Знала је. Преко пута је стајао он. Осмех и учтиво поздрављање. 

Дан ју је обиковао пропуштајући је кроз гвоздене руке стварности. Пристајала је на игру варајући на покеру. Шетала је и мислила о крајевима, о шалу Исидоре Данкан, о Ани Карењиној, зеленим пашњацима младости, млечним ноћима и сунчаним јутрима кад: он.

-Еј!       

-Еј! Други пут данас.

Приближио се и пољубио је у образ. Осетила је Armani code, а испод, тамо где га је љубила док је спавао, као подтекст Old spice. Све се вратило  и ударило је као бумеранг по средини чела, док је време пролетело, а они остали изгубљени у прошлости.

-Ту сам. Шта има ново?

-Све је по старом. Шта ти радиш?

-Радим, пишем магистарски. Све је исто, осим што планирам да се женим следеће године.

Да ли је то нестало ваздуха?

-Драго ми је због тебе. Морам да идем, истражујем нешто. Све најбоље.

Коракнула је и почела да плаче.

,,Ето, жени се. Знала сам да ће овај дан доћи али зар тако брзо? Зашто не ја? И зашто плачем? Одувек сам мислила...''

Сетила се Венчања мог најбољег пријатеља, мислила је о свадбеним песмама и обредима преласка, а заборавивши на светло на семафору. 
Баш тада, Светлана је поправљала руж. Журила је на састанак.

Туп звук.
Чуо је за сахрану, али није стигао. Морао је да ради. Чудно, али осетио је олакшање. Одлучио је да још данас запроси девојку.

Малвина

Те недеље је планирала да прочита ,,Малвину'' по други пут,  једе чоколаду и не излази из куће, међутим, тад је зазавонио телефон, а ја не волим телефон... Звали су је на пријем који није могла да пропусти, није смела. Улози су били превелики, а она је требала да одигра валцер по туђој мелодији. Маскирала се у жену и кренула. Нове црвене ципеле су је жуљале, упала јој је маскара у очи, хаљина је била прекатка. Погледала се у огледало након паркирања и помислила како је привлачна. Свеједно.

Након неколико сати куртоазних разговора, лицемерних осмеха, након неколико коктела и морских плодова, зачувши тактове валцера, пожелела је да игра. Сви су били заузети јер су дошли са својим плус један, док је она, и овог пута, дошла сама. Као у филмовима, људи су се раздвојили, а погледи су им се срели. Још једна особа без пратње. Карирана кошуља, широка рамена.

-Да ли плешеш?

-Да.

-Могу ли да те замолим за плес?

-Да.

-Опрости, обично ово не радим, али ми се заиста плеше.

-Све је у реду.

Питала се шта је љубав на први додир, јер сматрају да је љубав на први поглед препознавање из прошлих живота, пошто је уздрхтала чим је осетила стисак руке.

-Како плешем?

-Одлично.

Стисла је руку.

-Још увек сам почетник.

-Нема везе. Прати ме.

И пратила је, плесала, црвенела, горела, кључала. Музика је престала. Захвалила се и села. Хиљаду питања ројило се у глави, сирена је звонила за опасност.

Остатак вечери провела је пратећи сваки покрет и плес кариране кошуље. Све је запазила, како пролази руком кроз косу, плеше, пије, држи цигарету. Престала је да се пита, препустила се музици. Пожелела је да скине прекратку хаљину. Играла је у близини, покушавала да улови поглед. Појам чудности и грешности је престао. Након неког времена, осетила је поглед на себи. Неколико пута. Смешила се. Стајала је жедна испред извора. Како и са које стране му прићи? Помислила је да би било лакше да почне валцер, он био био изговор. Није ни завршила мисао кад је зачула тактове валцера.

-Хвала ти Боже, одахнула је док је прилазила .

-Јеси ли за плес?

Осмех и остављање запаљене цигарете су обећавали.

Плесали су. Неколико пута окрзнуо ју је поглед по лицу, бутинама и стомаку. Насмешила се. Размишљала је шта рећи. Желела је име и број. Тргао ју је глас њеног шефа.

-Ирена, требате ми на минут.

-Свакако.

Насмешила се, климнула главом.

-Морам да идем.

-Добро.

Зар је то све, помислила је. Људи су се примакли, није више видела карирану кошуљу. Руковала се, разговарала о могућој сарадњи.

-Како Вам је било вечерас код нас?

-Дивно. Одлична организација, добар избор музике, изврсна храна. Имала сам чак и инструкторку валцера, одговорила је уз осмех.

-Приметили смо. Сјајно.

 -Ко је та жена? Заборавила сам да се представим, била сам усредсређена на кораке. Одлично игра.

-Морам Вам признати да не знам.

Кад се вратила у салу, није је било. Стигавши у стан, изула је црвене ципеле, скинула хаљину, истуширала се и легла. Пробудило ју је звоно на вратима. 

-Ирена?

-Да.

-Отвори.

-Ко је то?

-Ја сам.

Отворила је. Стајала је у карираној кошуљи и смешила се. Љубила ју је као да је последњи пут. Скинула јој је спаваћицу, гризла бедра и груди, а онда се спустила доле. Погледала ју је, додирнула лице и пришла да је пољуби.

Тад је зазвонио телефон а ја не волим телефон. Тргла се.  Била је у свом крвету. Сама.

Изгубљени Петрарка

Летела  је у старим ципелама кроз свој свет саткан од стихова и мислила о Тадићу. Ципелице, ципеле. Погледала је своју хаљину, сетила се Мире Алечковић; цвеће које је носила подсећало ју је на Офелију. У себи је рецитовала Десанкину Пролећну песму. Додир руке ју је препао и приземио. Прах облака је остао у очима.

-Јако сте лепи.
-Хвала Вам.

-Цвеће наглашава Вашу суптилну природу.

Погледала га је. Искрице у очима играју,

бисери пуцкетају.

-Украо бих Вас и рецитовао Петрарку, стављајући Вам цвеће у косу.

Нека је блажен  дан, месец и доба,
Година, час и тренут, оно време
И лепи онај крај и место где ме
Згодише ока два, спуташе оба.

Осврнула се око себе. Да ли је могуће? Поезија.

 -Да ли бисте ми учинили част и попили са мном кафу?

-Не могу, журим.

Опсесивно је гледала на сат као зец у Алиси понављајући да жури и касни, чак и када није. Често нисмо господари нашег времена, пречесто ни живота.

Ходала је у старим ципелама, размишљала како је дани подсећају на Дан мрмота.Увек исто: књиге, журим и касним. Мислила је о пропуштеним приликама које су се таложиле током година стварајући горки талог усамљености, о кући на селу, о мирису супе. Онда се присетила да се ништа не дешава случајно. Петрарка је знак! Он је витез, ратник и сапатник.

Вратила се и одлучила да каже да: Да, хоћу на кафу; да, хоћу да ме узмеш, да, хоћу да ти припаднем.

Нека је блажен  дан, месец и доба,
Година, час и тренут, оно време
И лепи онај крај и место где ме
Згодише ока два, спуташе оба.

Стајао је на истом месту и расној плавуши рецитовао сонет. Очи су и даље играле, бисери пуцкетали. Никада више није читала Петрарку.